Trendy interview: Milić Radević – Ne pišem poeziju da bih ulepšao stvarnost

Milić Radević autor je zbirke pesama " Dani koji se ne broje", kao i poeme "Oće li ne". On je ujedno i predsednik srpsko-kanadskog Udruženja književika " Desanka Maksimović". Za portal trendy, Milić je govori o svom pisanju, pesmama, inspiraciji ali i motorima koji su njegova velika ljubav.

0
5539
Milić Radević intervju
Photo: Trendy.rs

Kada ste počeli da pišete poeziju i odakle ljubav prema njoj?

Prve pesme sam napisao još u osnovnoj školi. Već u srednjoj, mislio sam za sebe da sam formiran pesnik, ali sa ove vremenske distance ne mislim da tako mlad pesnik može biti apsolutno formiran kao stvaralac. Još tada sam bio svestan da će moja životna ljubav biti poezija. Oduvek sam smatrao da je najbitnija stvar za jednog pesnika da prepozna talenat u sebi, kao što je to slučaj i sa drugim profesijama, prepoznati talenat je bitna stvar ali to nije dovoljno.

Kada se talenat otkrije tad čovek mora da radi na sebi da bi opravdao taj isti talenat ili dar pred sobom i drugima. Koliko je genijalnih umetnika završilo orući njivu, a da nisu ni bili svesni da u njima leži genijalna kreativnost jednog umetnika. Takva razmišljanja su mi doprinela da u životu budem više radostan, a manje veseo. Kao što rekoh u jednoj pesmi ,,Uspeh je znati šta čovek voli„.

Možete li nam otkriti koja su vaša razmišljanja dok prolazite kroz proces pisanja?

Sve moje pesme su proživljene tj. autobiografske, nisam od onih pesnika koji sede u sobicama pokraj računara tražeći smisao svog postojanja. Između ostalog, pesniku je potrebna imaginacija i odsustvo realnosti, to je u stvari smisao poezije sopstvenih kontradikcija koje uglavnom možete da doživite samo ako ste daleko od svoje kuće.

Mislim da na taj način najbolje možete pisati o sebi i drugima, nostalgija je taj aparat koji me stimuliše da pišem teme koje bole normalne ljude. Abnormalnost normalnih, rekao bi Hugo Klajn.

Koje su pesme tematski zastupljene u Vašoj zbirci „Dani koji se ne broje“?

Pesme u knjizi „Dani koji se ne broje“ zastupljene su u sedam ciklusa, pored centralnih tema: ljubav, smrt, odnos prema Bogu, zastupljene su elegične, zavičajne/rodoljubive, refleksivne i buntovne pesme. Objektivno figuriraju teme bez prisustva dogmatske svesti, zato se i sam preispitujem tražeći odgovore na smisao života kao nesporazum mene samog sa samim sobom, što se najbolje vidi u ciklusu pod nazivom ,,Umoran stojim„.

Zašto baš taj naziv zbirke?

Naziv zbirke ,,Dani koji se ne broje“ predstavlja buku i bes dana koji su prošli i konceptualno značenje dana koje trenutno živim a koji mi metaforički ništa ne znače. ,,Dani koji se ne broje“ u prošlosti možda nikada iskreno nisu ni postojali. Ti dani simbolizuju sve ono za čim sam žudio, a čega danas nema, a možda nikada nije ni bilo, ali čemu se nadam da će biti bez obzira na prošlo vreme, jer hteli mi ili ne, prošlost, sadašnjost i budućnost su uporna iluzija.

Ko je vaša najveća čitalačka publika?

Pesnik obično vidi svoju publiku mogućih čitalaca još dok piše samu pesmu, a publika se obično opredjeljuje za poeziju koja odgovara njihovom senzibilitetu, u to čvrsto verujem, u vreme kompjuterske animacije ljudi se teže vežu za ,,prazne priče“ i ,,nepoznate materije“, već veruju u ono iskreno pesnički proživljeno. Moja poezija sedamdeset posto zavisi od mog okruženja koje oscilira kao amplituda, u stvari i uspeh svakog čoveka, bilo kojim poslom da se bavi, sličan je uspjehu pesnika. Nažalost mnogi su pobegli sa pesničkog terena kom ne pripadaju i gde im nije mesto, u stvari to je recepcija jednog dela ljudske svesti.

Svu svoju publiku cenim koja je izuzetno šarenolika i pišem iz tog razloga da bih čitaoca uverio u svoju priču držeći ga širom otvorenih očiju, dajući mu maštovitost i karakter bez putokaza.

Gde tražite inspiraciju za svoju poeziju?

Čovek da bi pisao mora dosta da čita i da bude aktivan u socijalnom životu svog okruženja. Znao sam da sednem na svoj motor s rancem na leđima i bez ikakvog plana odem u Afriku. Na tom i sličnim putovanjima sve što sam vidio golim okom smatrao sam pesničkom građom. Obišao sam Kanadu, Ameriku, na dva točka sam vidio najlepše lepote Rusije i predgrađa evropskih metropola.

Tako nastaje inspiracija za moju poeziju, i baš na tim putovanjima nastaju pesme kao što je ,,Prošlo je vreme kelonskih trešanja“ za neke pesme potrebna je racionalnost biološkog sata, dok su neke pesme poput ,,Srešćemo se valjda opet“ nastale jako davno smatrajući da je tek sada došlo vreme da se nađu u krilu čitalaca. Mislim da u mašini-agregatu ,,Harli-Dejvidsona“ leži inspiracija za najlepše teme moje poezije.

Intervju Milić Radević
Photo: Milić Radević

Kakvi su Vam dalji planovi vezano za vaš rad i pisanje?

Završena zbirka nije domašaj željenog niti može biti to, već nova inspiracija za nove teme. Pređašnja poema ,,Oće li ne“ trgla me je da napišem novu zbirku ,,Samo me ne pitaj zašto“ ova poslednja me je probudila mističkim iskustvom.

Ne pišem poeziju da ulepšam stvarnost, ali ne želim ni negativno da delujem tj. utičem na svoju naciju, pa bilo to idejom, rečima ili delom.

 

Ostavite odgovor

Molimo vas unesite vaš komentar!
Molimo Vas da unesete ime ovde