Milić Radević – Još jedna pesma prepoznatljivog izraza

Pesnik Milić Radević do sada je objavio veliki broj pesama nastalih u okviru njegovog plodnog stvaralaštva, koje su imale svoj samostalni život, neke i stekle gotovo kultni status. Ovoga puta objavljujemo još jednu njegovu pesmu – „Smrt je moja religija“, iz zbirke pesama „Samo me ne pitaj zašto“, koja ističe njegov prepoznatljivi poetski senzibilitet.

2
920
milic radevic poezija
Foto: Milić Radević privatna arhiva

Centralne teme Radevićeve poezije su ljubav, smrt, odnos prema Bogu, a u njegovom opusu su najzastupljenije elegične, zavičajne/rodoljubive, refleksivne i buntovne pesme. Posebno je poznat po pesmama posvećenim srpskoj tradiciji, Kosovu i pravoslavlju.

Objavio je zbirke pesama „Dani koji se ne broje“, „Samo me ne pitaj zašto“, poeme „Daleko se čulo“, „Oće li ne“.

mobil shop prodaja opreme mobilni telefoni

Zbirka pesama „Dani koji se ne broje“ objavljena je u Kanadi na engleskom jeziku (Days Uncountable) u prevodu Stojanke Radenović Petković, i na ruskom (Безоглядные дни) u prevodu Ilje Čislova.

O poeziji Milića Radevića pisali su: Draško Ređep, Momo Kapor, Matija Bećković, Brana Crnčević, Ljubivoje Ršumović i drugi.

SMRT JE MOJA RELIGIJA

Nisam uspeo da probudim sebe u sebi
Učinila je to – smrt
Posle niza promašaja
Osuđen na propast
Ćuteći posmatram hiperborejce
Tražeći duševni spokoj
I razmišljam

Možda je to ono bezbrižno začeće
Svih uglova moga propadanja
Izgubljenih puteva i minuta ćutanja
Kao dim žrtve
Život se raspada
I smrt nečujno raste kao piramida
Tu baš gde kičma moja počiva
Upravo zajednica nastaje
I krst naprotiv
Oštećen bezličnim
Kreće moralom suprotnih vrednosti
Kao triptih kultne erozije
Koju je Bog doneo a namera odnela
Mučeći me do stida

Samo se Sunce u stvari iz inata okretalo
U sva moja čulstva
Kao kap krvi na paukovoj mreži
Padaju najcrnje boje
U nova iskustva i stara stradanja
Dok sami sebe objašnjavamo
Ima li smisla ovaj život
Ima li slobode ako sumnjam
Pomišljam
Nažalost
Da nema spasenja u molitvi za mrtve

O Bože
Reci mi
Šta je onda smisao smrti
Gde je kraj
Istine i svečoveka
Ako se oči zatvore lepe
Rogljevima, vrhovima iskrivljenim ka unutra
Ovde i sada, juče i sutra
Evo
Evo ostajem
Na svoju sramotu
I dižem insekta kao prašinu

A šta ako mi pesmu isteraju na potiljak
Da li onda iz tog sveta mogu izaći
Kao iz vaše priče
No svaki promašaj ima novi početak
Svaka opasnost novi je izazov
Kao što i nesvesno ode najdublje
Tako se upravo selimo iz starog u novi vek

Došla je jesen i prošlo je leto
Napokon prolazi i zima
Pada bolesno drveće
Kao i mladost
Bolujem i ja
Dok ćute zvona i brodske sirene
Imam pravo da govorim
Zastan’te bolesti, čekajte
Strana mi nije valjda ni starost
Kao ni maska koja liči na moje lice

Takav je i kraj koji nas rastavlja
Da bi nas opet negde spojio
U inat
A gde, ipak
Preuzeo sam krivicu svoga oca
Smrt je obično tu gde istina laže
Ko je znao da živi, znaće i da umre

2 KOMENTARI

Ostavite odgovor

Molimo vas unesite vaš komentar!
Molimo Vas da unesete ime ovde