Kada pomislimo na stare Egipćane, uvek nam prvo na pamet padaju mumije i piramide, možda čak i grobnica kralja Tutakamona. Međutim, naša fascinacija Egiptom pre svega se odnosi na raskošni pristup smrti koji su imali. Nisu to samo zlato i sjaj, već i fascinacija kulturom koja je toliki značaj pridavala zagrobnom životu.
Egipatska civilizacija je trajala više od tri hiljade godina i u to vreme njihov pristup smrti nije bio statičan. I dok pri prvoj pomisli svi zamišljamo prelepe grobnice faraona, nije svako mogao da priušti sebi takvu vrstu sahrane. Egipćani su imali mnogo različitih pogrebnih obreda, koji su se menjali tokom vremena, i koji su se razlikovali u odnosu na to kom sloju društva je ko pripadao.
U narednim redovima pročitajte 5 običaja tokom sahranjivanja koji su praktikovali stari Egipćani.
Sahrana u loncu
Sahrana u loncu je možda i najstariji oblik ritualnog sahranjivanja koji je otkriven u Egiptu. Najraniji primeri potiču iz preddinastičkog perioda, pre vladavine faraona.
Neki naučnici tvrde da su se sahrane u loncu koristile samo za odojčad i najsiromašnije slojeve društva. Drugi tvrde da je sahranjivanje u loncima bio uobičajen način sahranjivanja bez obzira na bogatstvo sve do koptskog perioda.
Čak postoje podaci da neke egipatske seoske zajednice u današnje vreme praktikuju sahrane u loncima. Simbolika sahrane u loncu je takođe sporna, najpre zbog nedostatka dokaza. Uobičajene teorije postavljaju lonac kao metaforičku matericu koja simbolizuje ponovno rođenje. Druga teorija sugeriše da je lonac predstavljao matericu boginje neba, kroz čije bi telo bi putovala duša pokojnika da bi stigla do zagrobnog života. Na samom kraju, ne postoji dovoljno dokaza za istinsko poznavanje ovog neobičnog običaja, iako se ideja simboličke materice čini najprihvatljivijom.
Mumifikacija
Najpoznatiji pogrebni običaj je naravno mumifikacija. Cilj mumifikacije bio je očuvanje tela, kako bi se smestili BA i KA, dva aspekta egipatske duše.
Najraniji pokušaji mumifikacije za koje znamo su iz perioda Nakada II, kada je počelo formiranje država. Ove mumije su se razlikovale od tradicionalne predstave koju imamo o njima, a koje uglavnom potiču iz Novog kraljevstva nakon jednog i po milenijuma kasnije. Tokom ovog dugog vremena, proces mumifikacije je evoluirao.
Oblik mumifikacije Novog Kraljevstva uključivao je uklanjanje unutrašnjih organa i njihovo čuvanje u kanopskim teglama. Mozak je izvlačen pomoću šipke, a zatim uklonjen kroz nos. Telo je sušeno korišćenjem natrona (vrsta soli) i to 40 dana, a zatim previjano narednih 30 dana.
Tokom previjanja nanošena su ulja i smole, a amajlije su postavljene na različita mesta. Reč „mumija“ potiče od arapske reči koja se koristi za bitumen, a za koju su evropski istraživači mislili da se koristi za očuvanje tela.
Postojale su varijacije ovog postupka i različiti stilovi mumifikacije. Izbor je najčešće zavisio od ekonomskog statusa, ili jednostavno od popularnih trendova. Siromašni nisu mogli da priušte ceo proces mumifikacije, ali su često na druge načine pokušavali da očuvaju telo svojih umrlih.
Grobni reljefi
Grobni reljefi predstavljaju jedan od glavnih izvora saznanja o egipatskom društvu. Svi znamo za čudne crteže na telima Egipćana, razlog za to je upravo zato što su Egipćani smatrali da slike imaju moć.
Reljefi na grobnicama su pokazivali sve ono što bi čoveku moglo zatrebati u zagrobnom životu, jer bi slike trebale da predstavljaju stvarne predmete ili ljude u zagrobnom životu. Zbog toga su prikazani svi delovi tela kako bi ih osoba zadržala i nakon smrti. Kasnije grobnice su sadržale i fizičke predmete. Ovo je uticalo na stvaranje ideje o raskošnim grobnicama faraona kao što je bila grobnica kralja Tutanmona. Neki rani kraljevi su čak žrtvovali svoje sluge koje bi sahranjivali sa njima. Ova praksa je vrlo brzo bila zamenjena šabtijama, malim statuama koje su služile kao prikaz sluga.
Natpisi
Zidovi grobnica nisu bili samo ukrašeni slikama, već i natpisima. Ovi natpisi su često sadžali molitve koje su trebale da pomognu pokojniku na njegovom putu do zagrobnog života, koji je bio pun opasnosti.
Čuveni rani primer su tekstovi piramida. Ovi tekstovi, ispisani na sarkofazima u unutrašnjim zidovima piramida i bili su bez slika, a u Starom kraljevstvu rezervisani su bili samo za faraone (i za neke kraljice).
Kao što je uobičajeno u drevnoj istoriji, ne postoji dovoljno dokaza koji bi definitivno dokazali da je u Starom Kraljevstvu zagrobni život bio isključivo kraljevska privilegija. Smatra se da su i neki siromašniji slojevi mogli da ga priušte.
Rituali za zagrobni život
Kao što su tekstovi imali magijske moći za pokojnike, tako su se rituali izvodili i tokom procesa balsamovanja i same sahrane.
Postojali su rituali koji su se izvodili između same smrti i interniranja u grobnicu. Kao i kod svih gore navedenih pogrebnih obreda, specifičnosti su varirale tokom vremena, a zavisile su od mesta do mesta.
Rituali su često zahtevali „specijalizovanu opremu“, koja se po nekada sahranjivala sa pokojnikom.
Jedan poseban primer je svečanost „Otvaranje usta“. Kao što ime govori, ovaj ritual je uključivao simbolično otvaranje usta pokojnika kako bi mu se omogućilo da se brani pred sudom bogova.
Kao što ste i sami mogli da zaključite Egipćani su imali veoma posvećen pristup smrti. Iako nam je obrede posvećene zagrobnom životu možda teško razumeti, oni mogu biti endemični za društvo u kojem je smrt bila tako uobičajena, a medicina još nedovoljno razvijena. Svakako je neprikosnoveno da su materijalni ostaci ove kulture omugućili da svi oni žive i nakon smrti, kroz priče koje se pričaju o njima.
Drnda International – pogrebno preduzeće sa tradicijom dugom više od dve decenije je uvek sa vama, pružaju vam sve vrste pogrebnih usluga i dostupni su 24 časa, sedam dana u nedelji.
