Iako ima isti zadatak, odavanje počasti preminulima je različit u različitim religijama i kulturama. O tome najbolje govore tajne egipatskih piramida, čije neotkrivene odaje čekaju da nam pokažu dodatnu tradiciju sahranjivanja.
Neobični pogrebni običaji postoje i danas. Tako Malgaši, narod sa Madagaskara, ima Famadihanu, tj. običaj „Okretanja kostiju“. Nju Orleans je poznat po svojim džez sahranama, dok Meksikanci slave El Día de los Muertos, tj. Dan svih svetih.
Ipak, način na koji Tibetanci pristupaju smrti se u mnogome razlikuje od svih drugih u svetu. Neobične činjenice u pogrebnoj tradiciji u ovoj zemlji su toliko šokante da su postale i turististička atrakcija.
Šta je nebeska sahrana?
Nebeske sahrane su uobičajena pogrebna praksa na Tibetu, koja postoji hiljadama godina. Umesto ukopa ili kremacije, preminuli se izlaže na posebnom mestu na vrhu planine. Ono po čemu je ovaj vid sahrane specifičan jeste „jhator“ običaj. Odnosno, davanje milostinje pticama, u kojoj se telo pokojnika rastavlja da bi se lešinarima omogućila brža i temeljitija konzumacija. Zbog toga su nebeske sahrane poznate i kao „sahrane ptica“.
Običaji vezani za nebeske sahrane prvi put su zabeleženi u budističkim spisima iz 12. veka, koja je kolokvijalno poznata kao Knjiga mrtvih (Bardo Thodol). U njoj je detaljno objašnjena procedura pripreme tela na koju je u velikoj meri uticao tibetanski tantrizam.
Danas, na Tibetu ima 1.075 nebeskih grobnica i 100 ljudi koji su obučeni za sprovođenje rituala pripreme. Pogrebni običaji nalažu da oni odmaraju samo jedan dan – 19. dana u mesecu. Prema verovanju ovog dana se oskupljaju božanska bića na nebu, te ne žele da vide krv na zemlji.
Značaj nebeske sahrane
Istoričari navode da su nebeske sahrane nastale iz praktičnih razloga. Naime, zemlja ne Tibetu je većim delom kamenita, te je otežano iskopavanje groba. Kako se većina mesta nalazi iznad linije drveća, nabavljanje materijala za kremiranje, takođe, je prilično komplikovano.
Međutim, nebeske sahrane za Tibetance imaju mnogo veći duhovni značaj. Ovaj narod veruje da telo nije ništa drugo do odbačena školjka. I dok preminuli mirno leži na samrtnoj postelji, njegov duh je već krenuo dalje, ka novoj inkarnaciji. Zato je nuđenje svojih tela lešinarima poslednji veliki i časni čin porodice preminulog.
Kako su lešinari za Tibetance svete životinje, ukoliko dođu i pojedu telo, to znači da je duša pokojnika mirno otišla u raj.
Budističko učenje ističe da su nebeske sahrane odraz velikodušnosti prema zemlji koja nam je dala život. Ujedno, ovom pogrebnom tradicijom ne „uznemirava“ se zemlja da bi se telo sahranilo.
Priprema za nebesku sahranu
Nakon smrti, telo preminulog se obavija belom tkaninom i postavlja u sedeći položaj u uglu sobe. U naredna 24 časa lama naglas čita molitve za pročišćenje. Dok svi članovi porodice prestaju sa obavljanjem posla kako bi se stvorio potreban mir za uskrsnuće pokojnikove duše.
Tri dana posle smrti sa tela se skida odeća i počinje priprema za nebesku sahranu. Jedan od najbližih drugova pokojnika ima obavezu da u zoru telo odnese na „groblje“. Na planini ga čeka rogyapas, koji ima zadatak da obrije preminulog i njegovo telo raskomada. Zatim se pali kleka čiji dim „su“ treba da privuče lešinare.
Pogrebno preduzeće Drnda International ima višedecenijsko iskustvo u organizovanju sahrana, uključujući i prevoz preminulih iz inostranstva. Vaš smo verni oslonac u najtežim trenucima 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.
