Čekajući zajedno da Nikola nekim čudom izbroji do deset ili veselo kaže četiri boje na engleskom jeziku, njegova mama radoznalo upita:
„Razmišljamo još o tome da ga upišemo i na „mozgovnu stimulaciju“ i na jednu fenomenalnu muzičku radionicu. Ti si skroz u tome, šta misliš, je l’ mu to dosta za sada?“
Različiti programi koji se nude od trenutka kada dete zaplače u porodilištu deo su paralelnog sistema iskustava, vaspitanja, obrazovanja koji prati deo dece i njihovih roditelja do kasnog životnog doba. Sistem je to koji u najvećoj meri koriste porodice iz privilegovanog socioekonomskog okruženja. Taj deo porodice u aktivnosti tog sistema strukturirano i strateški ulaže značajna finansijska sredstva i trud. Sistem je to koji od trenutka kad deca krenu u vrtić ili školu uveliko određuje celokupnu porodičnu dinamiku: od toga šta se i kada jede, kada se diže i leže, preko toga kada se i kako svađa i miri do toga kada se i kako ljubi i vodi ljubav. A najviše od svega taj sistem utiče na to kako se odrasta.
U najlepšim godinama detinjstva koje mu tek predstoje Nikola će, čim prohoda, biti uključen u neki oblik sportske aktivnosti koje će se menjati u vrtiću. Nakon polaska u školu on i roditelji će se odlučiti za jednu od njih.
Juče balet, danas robotika, sutra košarka
Engleski će nastaviti učiti i van škole, uprkos činjenici da je Hrvatska jedna od retkih zemalja u svetu u kojoj se strani jezik kao obavezni predmet uči od prvog razreda osnovne škole. Moguće je da će u nekom trenutku početi da uči i drugi strani jezik van škole, iako većina državnih škola nudi učenje drugog stranog jezika od četvrtog razreda. Kako bi bio u skladu s „potrebama 21. veka“, od prvog će razreda krenuti i na mlade informatičare ili robotičare usprkos činjenici, ili baš zbog nje, da je od ove školske godine bez osnovnih preduslova uvedena obavezna informatika u 5. i 6. razredu. Kako su mu roditelji baš ambiciozni, Nikola će verovatno pohađati i mnoge naučno neutemeljene i nedokazane programe i radionice usmerene na „povećanje inteligencije“, „širenje sposobnosti pažnje“, „razvoj leve ili desne strane mozga“… Isto je tako verovatno da će roditelji Nikolu u trećem razredu osnovne škole upisati u muzičku školu. Na klavir ili gitaru, zavisi od njegovog izbora. Od 2. razreda srednje škole Nikola i roditelji će sistemski koristiti usluge privatnih instrukcija kako bi mu ocene bile bolje. Kao maturant, upisaće različite pripremne kurseve za polaganje mature, mada će mu njih besplatno osigurati škola. Šta se ne plaća iz vlastitog džepa, nije kvalitetno – šta se plati, vredi.
Pojava da deo imućnijih i obrazovanijih roditelja od najranijeg doba uključuje decu u sve veći broj aktivnosti poznata je na svetskom nivou. Annete Lareausa sa Univerziteta u Pensilvaniji ovakav oblik roditeljskih vaspitnih postupaka naziva concerted cultivation, a njihovo je osnovno obeležje izuzetan napor roditelja u organizaciji života dece.
Napor je to za koji većina ljudi smatra da uveliko nadmašuje uključenost bake i deke, majki i očeva kada su oni bili deca. Koliko ste puta čuli ili sami rekli: „Moji nisu ni znali šta radim i gde sam. Samo bi me pustili napolje“.
Posebno je nezgodno u tim našim roditeljskim naporima što su očekivanja od dece gotovo uvek nerealna te zahtevaju izrazito samoregulisano ponašanje i korišćenje jezika koje je često iznad rođendana koji su deca proslavila. Za sve one koji smatraju da se radi o stavu kojim se povlađuje deci neka zamisle kako je dvanaestogodišnjaku koji u jednoj radnoj nedelji mora ispuniti sve školske obveze na visokom nivou, dva puta nedeljno nakon škole otići na strani jezik, četiri puta u muzičku školu, dva puta na trening i jednom na informatičku radionicu. I još treba da bude srećan, pristojan, prijatan, uredan, ljubazan, pričljiv… Visoki su to zahtevi. Otprilike kao i da Nikola progovori na engleskom s 10 meseci.
„Juče balet, danas robotika, sutra košarka: dokle je više moram čekati, a malog da ne pominjem. Osećam se, čoveče, kao hrčak u kavezu. Kapiraš, mi zbog svih tih aktivnosti uopšte ne funkcionišemo kao porodica. Majke mi, dođe mi da sve otkažem, pozovem ih da sednemo i da igramo po ceo dan „Čoveče, ne ljuti se“. Više bismo imali od toga“, reči su mog školskog kolege nakon tri piva.
Kao roditelji koristimo ove aktivnosti kako bismo podstakli razvoj sopstvene dece, obezbedili im različita iskustva i strukturirali dane. Odabirom aktivnosti istovremeno nadoknađujemo sve ono što mislimo da nedostaje hrvatskom sistemu vaspitanja i obrazovanja: nedovoljnu modernost, zanimljivost, otvorenost, zastupljenost umetničkog i telesnog obrazovanja. Uključivanjem dece od ranog uzrasta u sve veći broj aktivnosti zanemarujemo neke vrlo važne zakonitosti razvoja i odrastanja.
Gde je nestala dokolica?
Jednaku korist kao od učenja kineskog ili programiranja deca mogu imati od zajedničke igre u parku i na školskom igralištu, koju neće strukturirati odrasla osoba ili njihov roditelj. Razgovorom s vršnjacima u nestrukturiranim aktivnostima, deca razvijaju toliko neophodne socijalne i komunikacione veštine koje neće moći da stekne ni na kojoj radionici. Učestvovanjem u sitnim nepodopštinama i učenjem o međusobnim odnosima, o moralu i etici naučiće više nego što će ih ikada naučiti na veronauci ili etici. U svetu izrazito dostupnih informacija koje dolaze s različitih ekrana i svetu u kojem smo im nametnuli potpunu strukturu zanemarili smo potrebu za nečime za čime i sami često žudimo: za dokolicom. U strahu od dosade zanemarujemo da je upravo ona često prostor kreacije, inovacije, humora bez obzira na to imaš li 8, 12, 28, 46 ili 93 godine. Nestrukturirane aktivnosti i dokolica prostori su u kojima mlade osobe mogu razmišljati ko su i šta su, ko smo mi drugi i šta je sve to oko njih. Dokolica je važna, a nju smo vlastitim izborom deci ukinuli.
Osnovni razlog za visoko strukturiranje aktivnosti dece i mladih osoba očekivanje je da će naša deca takvim odabirima doći do određene komparativne prednosti u životu. Iskustva za decu biramo zamišljajući idealnu osobu današnjice: onu koja je kognitivno sposobna, usmerena fizičkoj aktivnosti i zdravom životu, onu koja ceni umetnost i izražava se umetnički, onu koja može komunicirati u globalizovanom svetu i ide u korak s razvojem tehnologija. Slika je to osobe za koju bismo često želeli da smo upravo mi sami, a koju toliko nepromišljeno projektujemo u vlastitu decu. Kao odrasli ljudi u mnogo čemu želimo da usporimo. Postavlja se pitanje zašto isto ne želimo za one u koje se toliko kunemo, našu decu? Šta je toliko opasno na školskom igralištu? Znamo li šta se događa kada oni bulje u zid ili lupaju lopticom u pod? Hoće li zaista izgubiti nešto ako ne uče strani jezik i ako ne idu na dve sportske aktivnosti i lažne radionice za povećanje inteligencije s četiri godine?
„Previše mu je to“, odgovorio sam poznanici dok je Nikoli počela da curi slina. „Imam bolju ideju. Zaigrajte „Čoveče, ne ljuti se“ umesto svega toga kao porodica“, dodao sam.
„Daj nemoj me zezati. Nikola je premali za to“, odgovorila je.
