Balsamovanje predstavlja veštinu kojom se, putem određenih hemijskih sredstava, nastoji očuvati telo pokojnika. Odnosno, cilj je odlaganje prirodnih efekata smrti.
Balsamovanje ima dugu tradiciju
Verovali ili ne, balsamovanje je primenjivano širom sveta u davna vremena. Ipak, najpoznatije je među pogrebnim običajima starih Egipćana. Razlog za to leži u činjenici da tehnike balsamovanja koje su Egipćani razvili i danas se smatraju savršenim. Zapravo, još uvek nauka ne može da ih nadmaši.
Balsamovanje je postalo popularno za vreme vladavine Prve dinastije oko 3200. godine pre nove ere, a vršeno je u svrhu naknadne mumifikacije. Naime, verovalo se da telo preminulog mora biti očuvano kako bi moglo da dostigne večni život. Zbog toga je balsamovanje bilo neophodno za skoro sve, iako o njemu saznajemo samo na osnovu podataka o kraljevskim porodicama i bogatim slojevima.
Čitav proces su obavljali specijalno obučeni sveštenici. Njihov rad je nadzirao pisar. Proces je započinjao pranjem tela u vinu. Nakon toga sledilo je vađenje organa posebnim alatom.
Jedino je srce ostajalo u telu, jer se verovalo da ono pomaže preminulom da pokaže svoju dobrotu u zagrebnom životu.
Telo se, zatim, prekrivalo solju i ostavljalo 40 dana. Po isteku tog periodu mazano je posebnim prirodnim uljima, a unutrašnjost se punila pamučnim tkaninama i piljevinom kako bi telo zadržalo prirodan oblik. Tek nakon toga moglo je da bude obmotano debelim slojem lanenih zavoja koji su potapani smolom.
Da bi preminuli mogao da jede i pije i u zagrobnom životu usta su otvarana. Poslednji korak jeste stavljanje pogrebne maska. Ona je imala zadatak da štiti telo od zlih duhova.
Prvi korak je bilo pranje pokojnika u vinu. Zatim su se posebnim alatom uklanjali organi. Jedino je srce ostajalo. Jer se verovalo da preko njega pokojnik može da pokaže svoju dobrotu u zagrebnom životu.
Balsamovanje tokom vekova
Nastojanje da se sačuvaju posmrtni ostaci bilo je prisutno i među drugim narodima. Tako su Etiopija, Peru, Kina, Tibet i Kanarska ostrva praktikovali različite oblike mumifikacije. Dok su Persijanci i Vavilonci telo potapali u med ili vosak. Bez obzira na razlike u pogledu načina izvođenja, balsamovanje je vršeno u skladu sa kulturnim ili verskim uverenjima.
Međutim, među hrišćanima ono nije praktikovano. Ipak, je postalo prihvaćena procedura u naučne svrhe.
U davna vremena naučnici su mogli da proučavaju anatomiju čoveka jedino pomoću tela preminulih zatvorenika. Tokom 18. i 19. veku došlo je do nedostatka materijala za proučavanje, jer su se tela brzo raspadala.
Lopovi u Velikoj Britaniji došli su na ideju da kradu nedavno sahranjene i prodaju ih lekarima i medicinskim školama. Bio je to unosan posao, ali je naneo mnogo bola i patnje preživelim članovima porodice. Da bi se borile protiv otimanja tela, neke porodice su čak angažovale čuvare ili postavile metalne sanduke i kapije kako bi zaštitile grob voljene osobe.
Krađa tela je prestala tek krajem 19. veka kada je balsamovanje uvedeno kao metoda za očuvanje tela u svrhu medicinskih istraživanja. To je značilo da se leš može proučavati mesecima, a ne samo danima.
Balsamovanje u modernom dobu
Iako balsamovanje danas nije tradicionalni pogrebni običaj primenjuje se kod pojedinih znamenitih ličnosti. Takođe, može se vršiti po želji pokojnika ili njegovoe porodice, naročito ako se odluče za otvoreni sanduk pre sahrane. Praktikuje se ponekad kod osoba koje su preminule u inostrantsvu ili u slučaju odlaganja sahrane.
Tehnika balsamovanja nije se mnogo promenila od sredine 19. veka. Jedino su se menjale tečnosti korišćene za proces. Sve do 20. veka za to je korišćen arsen. Otkrićem formaldehida zamenjen je ovom tečnošću koja je i danas najčešća u upotrebi. Sa razvojem trenda zelenih sahrana poslednjih godina počinje upotreba tečnosti napravljene od netoksičnih hemikalija i eteričnih ulja.
Pogrebno preduzeće Drnda International ima višedecenijsko iskustvo u organizovanju sahrana, uključujući i prevoz preminulih iz inostranstva. Vaš smo verni oslonac u najtežim trenucima 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.
