Vikinške sahrane dočaravaju specifičnu sliku koja je često inspirisana filmovima i serijama. Naime, mnogima je prva pomisao na veliki čamac natovaren zlatom i srebrom, koji lagano isplovljava ka pučini, vođen poslednjim zracima sunca, dok se veliki ratnik penje u Valhalu.
Da li je zaista tako ili su se sahrane čuvenih boraca drugačije organizovale? Istina o shvatanju smrti od koje polaze vikinške sahrane mnogo komplikovanija i daleko čudnija, ali ništa manje epska.
Gde odlaze Vikinzi nakon smrti?
Vikinzi su danas predstavljeni kao veliki ratnici koji se nisu bojali nijednog neprijatelja. Iako istorija ne osporava ovaj podatak, ne treba zanemariti ni činjenicu da su, pre svega, bili poljoprivrednici i stočari.
Pre nego što su prihvatili Hrišćanstvo, religija Vikinga se zasnivala na verovanju u postojanje 9 svetova. Valhala, tj. „dvorana ubijenih“ bila je namenjena za ratnike koji su časno poginuli. Upravo je ovaj zagrobni svet bio težnja mnogih Vikinga.
Pored Valhale, preminuli su mogli da odu i u Hel, Folkvangr, Helgafjel ili u carstvo Ran. Folkvangr je, takođe, bio namenjen za ratnike. U ovom svetu, poznatom pod imenom „polje domaćina“ vladala je božica Freja. U Ran su odlazili mrtvi mornari koji su se udavili u moru. Dok ostali Vikinzi, koji su bili dobri ljudi, zagrobni život provodili su u Helgafjelu, odnosno na „svetoj planini“.
Za one koji su umrli nečasnom smrću sledio je Hel, zagrobni svet sličan Paklu u Hrišćanstvu.
Kremacija ili ukop?
Vikinške sahrane su veoma raznolike.
Kremacija na pogrebnoj lomači bila je naročito česta u najranijim periodu. Vikinzi su, u početku, bili pagani te su verovali da će dim vatre pomoći pokojniku da ode u zagrobni život. Kasnije, kada je pihvaćena tradicija sahranjivanja ukopom, grobovi su zatrpavani kamenjem i prašinom.
U pojedinim slučajevima sahranjivani su i kremirani ostaci. Lokacije i način ukopa bile su različite – počev od plitko iskopanih grobova za žene i decu, preko velikih u koje je smeštano više tela, pa do tzv. „grobnih polja“, koja nalikuju današnjim grobljima.
Bez obzira na način sahranjivanja, nekoliko rituala se izdvajaju kao zajednički za sve preminule. Telo je moralo da bude obučeno u novu odeću pripremljenu posebno za sahranu. Ceremonija sahrane obuhvatala je pesme i bogatu trpezu.
Preminuli je sahranjivan ili kremiran sa poklonima koji su bili poznati kao „grobna dobra“. Zavisno od statusa i bogatstva ovi pokloni su uključivali oružje, nakit, predmete iz domaćinstva…
Poštovanje svih običaja za vikinške sahrane bilo je obavezno. U protivnom, preminuli se vraćao kao demonsko biće – draugr koje je progonilo najbliže.
Posmrtni brod
Sahrane poznatih Vikinga posebno privlače pažnju.
Preminuli je sahranjivan na brodu koji je nakon paljenja puštan da plovi morem ili rekom. Osim tela, brod je nosio i obilje bogatvsta – mač pokojnika, zlato, najfiniju garderobu i druge lične predmete, kao i pivo i cveće.
Neretko je praktikovano i ritualno žrtvovanje, koje je uključivalo pokojnikove kućne ljubimce, konje, ali i omiljene sluge.
Uprkos brojnim uverenjima, ova vrsta vikinške sahrane nije bila rezervisana samo za muškarce. Najbolji dokaz za to su ostaci „Oseberg broda“, koji je bio dugačak 21 metar i skoro 5 metara širok. Njime je odana počast dvema ženama.
Pogrebno preduzeće Drnda International ima višedecenijsko iskustvo u organizovanju sahrana, uključujući i prevoz preminulih iz inostranstva. Vaš smo verni oslonac u najtežim trenucima 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.
