Na prostoru jugozapadne Azije, tačnije između reka Tigra i Eufrata, u Iraku i Siriji, prostirala se pre više hiljada godina Mesopotamija.
„Zemlja između dve reke“, kako je bila poznata, od 4. do 1. milenijuma pre Nove ere ostavila je značajan trag u istoriji čovečanstva. Naseljavali su je brojni narodi. Sumeri, Akađani, Asirci i Vavilonci – neki su od najznačajnijih. Zbog toga se opravdano naziva „kolevkom civilizacije“.
Pored naprednog društvenog života, pisma i kulture, Mesopotamija se izdvaja i svojom neobičnom pogrebnom tradicijom.
Mesopotamska verovanja o zagrobnom životu
Na zagrobni život u drevnoj Mesopotamiji ljudi su gledali kao na mračan svet u kome duše jedu prašinu, piju iz bare i bezvoljno stoje ili sede okovani večnošću. Pod predsedništvom boginje Ereshkigal više je ličio na zatvor nego na raj. Zato su duše bile spremne da iskoriste svaku priliku da se vrate sunčevoj svetlosti.
Ponekad bi odbegla duša uspela da pobegne iz podzemnog sveta po sopstvenom nahođenju. U nekim situacijama bilo joj je dato dopuštenje da se vrati živima. Obično kako bi ispravila grešku ili prenela poruku. Ipak, najčešći razlog za povratak duše iz zagrobnog života jeste nepoštovanje pogrebnih običaja.
S obzirom da je postojao veliki strah od prokletstva duhova predaka sahrane u Mesopotamiji su se odvijale uz strogo poštovanje svih pravila. Jedino na taj način porodica je mogla biti sigurna da se preminuli neće vratiti da ih progoni, zaposedne nekog od njih ili im donose loše zdravlje.
Priprema sahrane u Mesopotamiji
U skladu sa verovanjima o zagrobnom životu velika pažnja je posvećivana pripremi sahrane, kao i samog preminulog.
Ukoliko smrt nije došla iznenada drevni Mesopotamci su zadnje čase svojih života čekali ležeći u krevetu okruženi voljenim osobama i sveštenikom.
Uz krevet sa leve strane obavezno je stajala prazna stolica. Ona je bila rezervisana za duha kada nastupi smrtni čas i odvoji se od ovozemaljskog tela. Pored stolice nalazili su se prvi darovi za preminulog. To su bili pivo i somun, koji su služili za pripremu duše na dugo putovanje u podzemni svet.
Odmah nakon smrti počinjala je priprema sahrane u Mesopotamiji. Telo je, najpre, brisano hlebom, što je predstavljalo čin čišćenja. Zatim je mazano parfemisanim uljem i oblačeno u čistu odeću. Na oči su stavljene školjke ili biseri.
Stolica koja je bila pored samrtne postelje čuvana je na posebnom mestu u kući. Na taj način, u slučaju da se duh vrati, porodica mu je obezbedila dobrodošlicu i mesto za odmor. Samim tim smatrali su da će to umilostiviti duha da ponovo ode u svoje carstvo . U domu su se čuvale i figure pokojnika kao znak sećanja. Dok je on sahranjivan sa svojim omiljenim predmetima.
Ukop ili kremiranje u Mesopotamiji?
Kremirenje nije bilo dozvoljeno u Mesopotamiji, jer se verovalo da kada telo sagori preminuli neće imati oblik u zagrobnom životu i jednostavno će nestati.
Preminuli su sahranjivani u grobove ili grobnice u zavisnosti od njihovog društvenog statusa. Za članove kraljevske porodice bile su namenjene impozantne grobnice raskošno uređene. Dok su ostali građani tradicionalno preminule sahranjivali u zajedničkim grobnicama ispod svojih kuća. Mlađi su čak sahranjivani u posebnim rupama u zidovima kuća.
Pogrebno preduzeće Drnda International ima višedecenijsko iskustvo u organizovanju sahrana, uključujući i prevoz preminulih iz inostranstva. Vaš smo verni oslonac u najtežim trenucima 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.
