Kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj, uvek odan. Ne postoji bolji primer za to od Hačika — psa akita rođenog 1923. godine, koga je Hidesaburo Ueno kupio kao štene.
Ueno je primetio da su pseće noge krive i da liče na simbol koji predstavlja broj 8 – što se na japanskom izgovara „hači“ i zato je odlučio da ga nazove Hačiko.
Ueno je bio profesor koji je živeo u regionu Šibuja u Tokiju. Svakog jutra kada bi krenuo na posao išao je peške do stanice Šibuja sa svojom vernim psom Hačikom.
Kada bi ga ispratio, pas bi se vratio kući, ali bi se svakog popodneva vraćao na stanicu u 15 časova i dočekivao svog vlasnika. Profesor i njegov odani pas, svakog dana i svakog jutra jedan drugom su pravili društvo.
Smrt Hačikovog vlasnika
Profesor Ueno je 21. maja 1925. iznenada doživeo izliv krvi na mozak dok je predavao i preminuo je. Očigledno nesvestan onoga što je zadesilo njegovog vlasnika, Hačiko je svakodnevno i dalje dolazio do stanice Šibuja i strpljivo čekao svog gospodara.
Ueno se nije pojavljivao, a Hačiko je slomljenog srca čekao još nekoliko sati pre nego što bi krenuo nazad. Međutim, svakog narednog dana dolazio je na isto mesto u 15 časova. U stvari, Hačiko je nastavio sa svojim lojalnim čekanjem, vraćajući se na stanicu Šibuja svakog dana u 15 časova skoro deset narednih godina. Pošto nije mogao da se vrati u Uenovu kuću nakon njegove smrti, počeo je da živi u obližnjoj kući Uenoovog baštovana, Kuzaburo Kobajašija.
Ubrzo su redovni putnici primetili da se pas svaki dan pojavljuje u isto vreme, na istom mestu. Osoblje stanice pokušalo je da ga otera, ali Hačiko je bio uporan i držao je svoju dnevnu stražu. Na kraju su njegova dobrodušna priroda i odanost osvojili ljude koji su bili zaposleni na stanici i počeli su da ga hrane.
Priča o psu je počela da se širi i na kraju je stigla do jednog od Uenovih bivših učenika, čoveka po imenu Hirokiči Saito. On je bio posebno zainteresovan za ovaj neobični ritual psa, jer je i sam bio predsednik Nihon Ken Hozonkai – Udruženja za očuvanje japanskih pasa.
Kada je Saito stigao u Šibuju u 15 časova, kao što se i očekivalo, Hačiko je bio tamo. Sačekao je neko vreme, a zatim je pratio Hačika sve do Kobajašijevog doma.
Na taj način je potvrdio priču o Hačikovoj „dnevnoj potrazi“ za svojim gospodarom, koja mu je bila toliko zanimljiva da je odlučio da napiše priču o tome.
U narednom periodu napisao je brojne članke o psima Hačiko i Akita, a sprovodeći popis stanovništva otkrio je da u celom Japanu ima samo trideset čistokrvnih Akita. Hačiko je bio jedan od njih!
Sledećih šest godina, Saito je posećivao Hačika i pisao redovno o njemu. Godine 1932 -ge, jedan od njegovih članaka je pročitao Asahi Shimbun — nacionalni dnevni list Japana. Ova priča je psa pretvorila u nacionalnog heroja.
Hačiko – Nacionalni heroj!
Priča o Hačiku inspirisala je narod Japana. Njegov čin vernosti bio im je inspiracija i predstavljao je oličenje duha porodične lojalnosti. Ujedno je bio primer kome svi Japanci treba da teže, a to je odanost prema svojim najmilijima.
Pas je dobio nadimak Čuken-Hačiko, što znači verni Hačiko. Ljudi iz celog Japana posećivali su Šibuju da mu daju poslastice, a 1934. godine, bronzana statua Hačika podignuta je ispred glavne kapije stanice Šibuja.
Hačiko je bio prisutan na otkrivanju kao počasni gost. U jedanaestoj godini, 8. marta 1935, Hačiko je umro. Njegovo telo pronađeno je na ulici nedaleko od stanice Šibuja. Imao je rak i infekciju filarije (crva).
Telo su odneli na stanicu Šibuja gde je bio okružen ožalošćenim ljudima koji su ga voleli i hranili godinama, uključujući i Uenovog učenika i osoblje stanice.
Priča o Hačiku i danas živi
Hačiko je nakon smrti kremiran i sahranjen pored profesora Uena na groblju Aoyama. Njegovo krzno je sačuvano, preparirano i postavljeno u Nacionalnom muzeju nauke u Tokiju.
Kapija na kojoj je čekao Hačiko, sada se zove Hačiko-guči, ili „Hačiko ulaz“ na japanskom, a jedna od železničkih linija se zove Hačiko linija.
Danas postoje i statue Hačika na stanici Odate, a jedna od njih je sa profesorom Uenom postavljena na Univerzitetu u Tokiju.
Postoji čak i virtuelni Hačiko na Tokijskom trgu gde posetioci mogu da odvedu poznatog psa u virtuelnu šetnju. Nippon Cultural Broadcasting u Japanu uspeo je da skine snimak Hačiko lajanja sa stare ploče. Ovo je rezultiralo masovnom reklamnom kampanjom u kojoj su ljudi mogli da čuju Hačika i 28. maja 1994. milioni radio slušalaca su se uključili da čuju Hačikov lavež.
Nasleđe ovog fantastičnog psa živi i danas, skoro vek kasnije.
Drnda International – pogrebno preduzeće sa tradicijom dugom više od dve decenije je uvek sa vama, pružaju vam sve vrste pogrebnih usluga i dostupni su 24 časa, sedam dana u nedelji.