Kada je Christoph Rehage krenuo na put u jesen 2007. godine, i njegova glavna zamisao je bila da fotografiše sebe i svoje putovanje tokom čitave avanture. Prvobitni plan mu je bio da ode do Pekinga, a zatim do mesta gde je živeo u Nemačkoj, i prepešači oko 8000km.
Nije uspeo toliko da pređe, ali je uspeo da ceo svet zadivi. I, uzgred, uspeo je da pusti prilično impresivnu bradu!
Njegovo putovanje i video započinju 9. novembra 2007. godine, na njegov 26-ti rođendan. Za početak puta obrijao je i lice i glavu. Već 13. novembra 2008, kako video ide ali i njegovi koraci napred, vidimo kako mu rastu kosa i brada ali se ujedno menjaju i pejzaži i ljudi oko njega.
Na većini fotografija, on je ozbiljan, gleda u objektiv fotoaparata fokusiran maksimalno. Međutim na nekim slikama on izlazi iz ovog svog ozbiljnog lika, smejući se i praveći grimase.
Vidimo ga na suncu, vidimo ga u snegu. Vidimo ga u crnom, vodootpornom kaputu; vidimo ga u beloj košulji. Vidimo ga na ulicama gradova i nepreglednim putevima. Na svakoj fotografiji možete videti kako njegova brada stalno postaje sve duža. Na kraju, vidimo da kosu i bradu seče kada je odlučio da prestane sa hodanjem.
Ono što je sve sve zanimalo „Zašto baš hodanje?“. Rehage kaže da voli hodanje jer mu pomaže da se oseća povezan sa mestima koje posećuje.
„Omogućava vam slobodu putovanja. Kad god hodam negde, ne samo da se sećam puta, već i osećam kao da imam legitiman razlog da budem tamo „, kaže on. „Ako posetim mesto vozom, a ja sam turista. Međutim ako peške dođem u neko mesto ono je moje. Mi pripadamo jedno drugom, i više se ne osećam kao stranac. “
Na kraju, hodao je od Pekinga do Ürümq-a, što je ukupno 4646 kilometara (ili oko 12.5 kilometara dnevno). Kako Rehage kaže: „Posle jedne godine hodanja kroz planine i vrele pustinje shvatio sam … izrasla mi je jako duga brada.“
Verovatno mislite da bi vam sve to hodanje moglo postati dosadno, čak i kada putujete kroz prelepo selo ili zanimljive gradove. Na pitanje kako je njegov um prihvatao to stanje kada je danima hodao bez prestanka, Rehage je rekao da su ti dani bili slični bilo kojem drugom danu.
„Ponekad sam razmišljao o svemu. Ponekad ne. Ponekad sam se brinuo za pasoš, opasnost, bolove, rođake i voljene, a opet sledećeg dana moji koraci su bili lagani i pevao sam pesme u pustinji. Ponekad je dosadno, a ponekad sam se osećao potpuno mirno. “
Nije to bio prvi put da je Rehage prešao dugačak put peške. 2003. godine, otišao je iz Pariza u svoj dom u Nemačkoj. Put je bio dug oko 800 kilometara i prešao ga je za manje od mesec dana. Kaže da mu je ovo bila inspiracija da pokuša put od Pekinga do Nemačke.
„Bilo je nešto posebno u vezi sa tim pešačenjem. Sećam se da sam tokom puta razmišljao: ‘Gde ću spavati? Gde ću jesti? „, Kaže on. „Nije bilo metafizičkih pitanja, nikakvih velikih zabrinutosti, samo pragmatičnih problema za rešavanje. Osećao se dobro, i osećao sam se smisleno. “
U svojoj drugoj šetnji Rehage nije stigao do svoje konačne destinacije. Prvobitno je planirao da ide do Bad Nenndorfa, svog doma u to vreme. Iako je došao vrlo blizu, on je prekinuo svoj put. Zašto? Prema njegovoj internet stranici, zašto je prestao hodati, jedno je od pitanja koje mu je najčešće postavljeno.
„Hteo sam da povratim svoj život. Morao sam da vratim kontrolu nad sobom i eliminišem unutrašnjeg šefa koji mi je rekao šta da radim. Mnogi ljudi gledaju na video razmišljajući: „Želim da budem slobodan kao onaj momak!“ Ali oni ne shvataju da me je nešto vuklo, i možda sam izgubio kontrolu nad tim u jednom momentu. “
Rehage blago sumnja u sebe ovim svojim odgovorom. Ali opet, možda su ljudi prekomerno komplikovali tražeći odgovor od njega. Možda su ga bole noge. Možda se jako iscrpeo. Zar i vi ne biste bili da ste prepešačili 4.646km?
Tokom ovih 10 godina od tog njegovog velikog puta, video koji Rehage uradio dobio je neke od velikih i značajnih nagrada. U video je ubačeno 1.400 slika
Ovo je time-lapse video, sačinjen je od oko 1.400 fotografija, prikazujući njegovu jednogodišnju šetnju od Pekinga do Urumqa 2007/2008 godine. Rast njegove kose i brade doprineo je stvaranju ovog fantastičnog video materijala.
Postoje scene u avionima, vozovima i brodovima, koji je koristio tokom pauza. Ovaj video nije klasičan snimak „1 slika dnevno“, pošto ima mnogo slučajeva u kojima je koristio nekoliko fotografija za istu priliku. Namera je bila da prikaže svoje kretanje, uključi druge ljude u kadar i učini video zanimljivijim na taj način. Upućivanje na učitelja Xie na kraju videa je posvećenost velikom kineskom mudracu i majstoru hodanja.
Nemačka izdavačka kuća Piper / Malik i National Geographic su napravile putopis i seriju o ovom putovanju. Christoph je objavio i svoju knjigu „The Longest Way“ koja je izdata na nemačkom, kineskom i ruskom jeziku.
Međutim ovaj nemac se ne zaustavlja. Na desetogodišnjicu od svog podviga krenuo je opet na put.
Sada trenutno put ga vodi kroz Iran, Kazahstan i Azerbejdžan. Ovog puta on redovno postavlja slike na svoj instagram profil uz prelepe opise i komentare tako da ukoliko ga zapratite bićete sa njim tokom ovog njegovog putovanja koje je došlo iznenada.
Svoje putovanje opisuje na svom blogu www.thelongestway.com gde detaljno piše sve šta mu se dešava, koga upoznaje i koja mesta posećuje tokom svog putovanja.
