Radi se o dokumentarnom filmu koji privlači pažnju, ali u završnici neće puno toga promeniti jer ljude nije briga za načine na koji se programeri poigravaju s njihovom psihom, ni za vlastitu privatnost sve dok im se ista ozbiljno ne naruši. Prikupljanje ličnih podataka u svrhu oglašavanja je svakako problematična stvar, ali više kao medijski napis nego kao nešto što ljudi smatraju problemom na ličnom nivou.
Iako bi trebalo.
Simpatičan idealizam
Mnogi su od samih početaka popularizacije Facebook-a znali da se radi o problematičnoj platformi koja ispod priča o lakšoj komunikaciji krije neke daleko veće probleme.
„Nikada pre u istoriji odluke nekolicina dizajnera (uglavnom muškaraca iz San Francisc-a, između 25 i 35 godina) koji rade za tri kompanije – Google, Apple i Facebook, nisu imale toliki uticaj na to kako milioni ljudi širom sveta troše svoju pažnju“, napisao je 2013. Tristan Harris u svom manifestu u kojem kolege poziva da u budućnosti imaju obzira prema pažnji korisnika.
Iako se njegov mail proširio Google-om i privukao pažnju čelnika, prilično je brzo postalo jasno da ne treba gajiti preterani idealizam ni očekivati velike preokrete u poslovnoj politici. Interes kompanije je da zaradi bez obzira na posledice.
I Google definitivno nije bio usamljen. Velike kompanije i giganti društvenih mreža bili su skoncentrisani isključivo na rast i „engagement“. Ništa drugo nije bilo bitno.
Kako je do svega došlo
Ali ni Harris nije bio usamljen u svojoj borbi. Mnogi na ovo ukazuju već godinama, a nastao je čak i novi termin koji opisuje trgovinu pažnom korisnika – „ekonomija pažnje“.
Međutim, pažnja nije žito ili nafta i tu dolazimo do problema. Pažnja je ljudsko stanje, a naše rezerve nisu neograničene i na njih utiču stvari kao što su količina sna, radno vreme ili broj dece, ali i odnosi s prijateljima koji bi se mogli razljutiti ako neprestano „visimo“ na našim mobilnim uređajima.
U idealnoj situaciji, našu ograničenu pažnju „investirali“ bismo u stvari koje nas čine srećnim. Ali, kao što su to primetili u Facebook-u, osećaj sreće koje ovaj tip društvene interakcije izaziva je kratak. Ipak, on je intenzivan i samim time izaziva zavisnost i prisiljava nas da se češće vraćamo i „skrolujemo“ dalje.
„Ne mislim da su tvorci društvenih mreža imali nameru stvoriti platforme koje izazivaju zavisnost. Ipak, budući da se takmiče za naše ograničeno vreme i pažnju, oduvek su usredsređeni na to da iskustvo na svojim platformama učine što privlačnijim“, objašnjava Adam Alter. On je autor knjige „Irresistible: The Rise of Addictive Technology and the Business of Keeping Us Hooked“.
To vidimo i na primeru YouTube-a koji je nakon Facebook-a već iduće godine uveo format like-a i dislike-a videa. Instagram je uveo srce, a isto je 2015. učinio i Twitter. Umovi iz Silicijske doline pronašli su bezbroj načina kako da iskoriste ovu našu želju za društvenom validacijom.
Budućnost nije sjajna
A budućnost nije sjajna i upravo je to ono čime se film Jeffa Orlowskog bavi.
I radi to na odličan način. Ovo nije nova tema. Daleko od toga, mnogi na ovaj problem upozoravaju godinama, ali Orlowski je uspio ubaciti priču u mainstream i privući pažnju korisnika na ono što se događa u industriji. Okupio je najglasnije i najozbiljnije kritičare ovog pristupa i odlučio prestraviti gledaoce.
Jedan od razloga zašto je u svom naumu uspeo svakako su i sagovornici od kojih su neki radili na tehnologiji. Ona se danas koristi pri stvaranju zavisnika. Oni otvoreno govore o krivici koju osećaju zbog štete koju su nenamerno izazvali, ali i objašnjavaju detalje svojih algoritamskih eksperimenata.
I dok je ovaj deo kristalno jasan i objašnjava onaj temeljni deo filma, prvi veliki problem javlja se u trenutku kada dolazimo do dela u kojem treba objasniti kako popraviti učinjenu štetu.
Onaj drugi i daleko veći problem je to da autoru ne polazi za rukom precizno objasniti ono što pokreće industriju koja koristi psihologiju kako bi eksploatisala ljudske slabosti. Profesorka Shoshana Zuboff aktivnosti je dala ime „nadzorni kapitalizam“, mutirani oblik ekonomskog sistema. On iskorišćava ljudsko iskustvo s ciljem da proizvede i uspešno kapitalizira predviđanja onoga što ćemo činiti, čitati, kupovati i verovati.
I većini ljudi je ovaj prvi deo nadzora jasan. Štaviše, ne samo da nam je jasan nego nas za to uopšte nije briga, a to je posebno vidljivo u slučaju Edwarda Snowdena. On je prognan iz domovine i prisiljen živeti u Rusiji zbog razotkrivanja legitimno neoprostivih poteza američke vlade. Ipak, zabrinutost masa za privatnost nikada nije bila manja.
Onaj drugi deo kovanice „nadzorni kapitalizam“ daleko je bitniji jer ne radi se o mutiranom poslovnom modelu. To je samo stari dobri kapitalizam koji radi ono što oduvek radi – pronalazi i eksploatiše resurse. Budući da smo iscrpeli prirodni svet, došlo je vreme da neko počne rudariti ono što krijemo u glavama.
Pitanje koje ostaje neodgovoreno i nakon ovog filma je – zašto dopuštamo da se to nastavlja događati?
