Spomenik se nalazi iznad Požeške ulice, poviše pokojnog restorana „Mihajlovac“ koji je srušen pre koju godinu.
Otkud ovaj spomenik ovde? Priču nam je ispričao @nestranacki sa twitter-a, i mi vam prenosimo njegovu posetu ovom davno zaboravljenom mestu na sramotu svih nas.
Preko Košutnjaka su Nemci oktobra 1915. godine pokušali da opkole snage odbrane Beograda, ali nisu uspeli, a u tome ih je sprečilo 39 pripadnika srpske vojske. Nemačkim snagama komandovao je August fon Makenzen i tada je bio jedan od najviših oficira nemačke carske vojske.
Neprijatelj je počeo da prelazi Dunav 7. oktobra 1915. godine. Na dunavskom keju, branioci su ih dočekali jakom pešadijskom i artiljerijskom vatrom. Vojske su se sukobile u desetak juriša, što neprijatelja nije nimalo omelo, jer je koristio sve prednosti jake artiljerijske podrške. Prestonicu su osim vojnika, branili i civili, žene, deca i starci, koji su uzimali oružje od poginulih vojnika.
Očajnička borba je trajala tri dana, pri čemu su branioci morali prvo da se povuku u Dušanovu ulicu, a zatim u Vasinu.
U isto vreme, neprijatelj je snažno nadirao preko Košutnjaka, i pokušavao da opkoli branioce Beograda. Umorni, slabo naoružani i desetkovani, srpski vojnici su krenuli u povlačenje. Međutim 39 vojnika (36 Srba, 2 Britanca i 1 Francuz) je moralo da ostane i položi svoj život kako bi branili odstupnicu srpskoj vojsci. Na njih je nadirao 208. pruski rezervni pešadijski puk, iz pravca Ade, sa više od 1000 vojnika, pokušavajući da sustignu srpske snage i da ih dokrajče. Međutim, hrabrih 39 vojnika je čvrsto odolevalo beskonačnim napadima agresora.
Tada, sada već daleke 1915. godine ovo mesto je bilo golet i preglednost je bila odlična. Borba je trajala dva dana i dve noći tokom kojih su hrabri vojnici uspeli da zadrže jedan ceo puk nemačke vojske.
Prema njegovim rečima, snage odbrane Beograda uspele su da se izvuku iz grada ka Petlovom brdu i Barajevu i tako dalje nastave borbu protiv nadiruće nemačke ofanzive, a na Košutnjaku su Nemci naišli na najjači otpor.
Nakon završetka Prvog svetskog rata (tada zanog kao Veliki rat) saznalo se za veliku žrtvu srpskih vojnika koji su se borili do poslednjeg. Kada više nisu imali municije i bombi, branili su se ašovčićima i bajonetima. Od 39 srpskih vojnika, svi su poginuli, a Nemci su brojali gubitke na više od 200 mrtvih.
Feldmaršal fon Makenzen je nakon brobi došao da vidi kakva je to sila zaustavila Pruse. Nakon šokantnog otkrića da nije bio u pitanju nikakav puk već svega 39 vojnika naspram 1000, događa se nešto do tada neviđeno u istoriji ratovanja: naređuje da se i nemački i srpski vojnici sahrane jedni pored drugih uz najviše vojne počasti.
Pored srpskog i nemačkog spomenika, podignut je spomenik i austrougarskoj vojsci u obliku piramide, prekriven mermerom. Kasnije je mermer skinut, i ostala je samo gomila betona. Danas ni ta gomila razbacanog betona ne postoji.
Na Košutnjaku je postojalo nemačko vojno groblje, koje je posle Prvog svetskog rata redovno održavano i uređivano i pored svog zla koji je neprijatelj naneo srpskom stanovništvu.
Između dva svetska rata na groblju su svake godine održavane zvanične državne komemoracije kojima su prisustvovale i nemačka i austrijska diplomatska delegacija.
Ulaskom nacista u okupirani Beograd 1941. godine, započelo je sahranjivanje nemačkih vojnika na istom mestu, tako da je ovaj prostor kraj rata dočekao sa nadgrobnicima sa kukastim krstom.
Oktobra 1944. godine dolazi oslobođenje, i sa oslobođenjem i naredba partizanskih generala da ništa vezano za naciste ne sme da ostane. Stigla je naredba da se svi spomenici unište i poslati su na Dorćol u kamenolom, na lokaciji današnje Ade Huje, gde su lomljeni na drobilici za kamen. Kako navodi @nestranacki, na lokaciji je pronašao neke ostatke koji mogu (a ne moraju biti) ono što je preteklo od spomenika.
Najveći apsurd u celoj priči je da su isti ti koji su drobili spomenike jedini i sredili ceo kompleks nekadašnjeg groblja zbog posete nemačkog kancelara Helmuta Kola Beogradu i Jugoslaviji, 1985. godine. Tom prilikom Kancelar Kol je položio venac na spomenik koji je feldmaršal Makenzen podigao srpskim vojnicima-junacima.
Tada je poslednji put sređena i „Makenzenova klupa“ koju je feldmaršal napravio za kajzera Vilhelma II od Nemačke, da kad dođe, ima gde da sedne.
A kako sve to izgleda danas? @nestranački je posetio Košutnjak i preneo svoje utiske.
Na Košutnjaku je sačuvana nekolicina nadgrobnih ploča, ali su one uglavnom razbacane ili iskorišćene za popločavanje dvorišta okolnih kuća. Ovako danas izgleda ograda kompleksa groblja, tačnije, ono što je od nje ostalo.
Ovako danas izgleda spomenik za 208 nemačkih vojnika, ruši se, pa je stegnut skelom, cigle ispadaju a pridržava ih fosna, a kroz njega raste – drvo. Austrougarski spomenik, rekosmo, više ni ne postoji.
Kome se nije smučilo, ima još:
Ovako danas izgledaju nadgrobni spomenici koje nova narodnooslobodilačka vlast 1944. godine nije stigla da izdrobi. Njih mi je pokazala jedna fina gospođa iz kraja, ne znam joj ime, ali, ovaj kucov na slici je njen, i zove se Sima.
Ovako danas izgleda ceo prostor, sa samo jednom kantom za smeće, i moje cipele NAKON čišćenja maramicom, sramota me je bilo da slikam koliko sam se iskaljao. Fotografisao bih i više, ali, pojurili su me psi lutalice, pa sam otišao.
Na kraju valja i dodati da na internetu postoji podatak da je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture uradio studija za potpunu rekonstrukciju pre nekoliko godina nakon koje je kompleks dobio sve neophodne dozvole. Predviđena ulaganja su oko 40 miliona dinara ili 330 hiljada evra i nakon nekoliko godina urađeno je – ništa.
Kako je rekonstruisano, vidi se na prostoru koji je posećen.
Na kraju, @nestranacki na svom twitter nalogu je napisa: „Šta reći posle svega, prijatelji? Ta fina komšinica mi je rekla „Nadam se da ćete nešto uraditi da se ovo sredi““.
Obećao sam da hoću, ali, da se ne lažemo, samo ću nahraniti sujetu fejvovima, vi koji ovo vidite ćete samo uzdahnuti, i – neće se promeniti apsolutno ništa.
I kad malo razmislim, ne treba ni da se promeni. Ako smo mi kao narod došli dotle da biti Srbin danas znači pisati ćirilicom, plesti užičko kolo bez maske oko Nemanje i psovati komšijama majku balijsku, dok nam grobove heroja kučići zapišavaju, onda mene slobodno ispišite iz naciona.
A vama, junaci odbrane Beograda, laka zemlja.
Nismo vas dostojni.
