Zvali su ga najvećim komičarom Jugoslavije, iako on te uloge nije bio do kraja svestan. Igrao je, s druge strane, u nizu televizijskih serija i filmova kojima je uveseljavao sve nacije i narodnosti. Miodrag Petrović Čkalja rođen je pre 95 godina u Kruševcu. U tom gradu završio je gimnaziju i posle Drugog svetskog rata postao član dramaturškog studija Radio Beograda. Put ga je ubrzo odveo na državnu televiziju gde je polako postajao sve popularniji.
Iza njega je ostao niz uloga, a nezaboravne uloge odigrao je u ‘Kamiondžijama’ i ‘Vrućem vetru’. Ostavio je Čkalja iza sebe i više od 90 filmova, bio je legenda komedije. Ali, nažalost, nije dočekao dostojanstvenu penziju i starost. Treba znati da je Petroviću onemogućeno nastupanje kad je na vlast došao Milošević. Nije se slagao Čkalja s tadašnjom vlasti i iznosio je svoj stav otvoreno, a to ga je koštalo angažmana.
Potresni govor prilikom uručenja nagrade za životno delo
‘Imam 76 godina, i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se prvo svojoj ženi, pa deci, snaji, producentu, reditelju. Ali, budući da sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kost, pa koleginici u baraci koja mi ostavi mleko ispod stola, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde. Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do kosti’, zaključio je Čkalja zbog svega kad su mu uručili nagradu za životno delo.
Tada je rekao ove reči koje su se mnogima urezale u pamćenje. Bilo je to 2002. godine, svega godinu dana pre nego je preminuo. Od njega su se tada u Beogradu oprostili najbliži – unučad, sin, snaja i supruga Dragica. Takva je bila Čkaljina želja, nije hteo da se radi pompa oko njegovog odlaska, želeo je samo svoje najbliže uz sebe. Nije čak želeo ni pogreb po običajima pravoslavne crkve. Iako je bio vernik, razočarao se zadnjih godina života u instituciju, smatrajući da nije stala na stranu čoveka onda kad je trebalo.
Ljubav sa suprugom Dragicom trajala je od mladosti pa sve do kraja
Celi svoj život supruga Dragica posvetila je njemu, bila mu je stalna podrška i kada su se venčali, napustila je svoj posao ie postala domaćica, sve kako bi podržavala njegov odabir i karijeru. Venčali su se mladi, 1948. godine, na prvi dan proleća. Nekoliko godina kasnije dobili su sina Čedomira. Kada je upoznala Čkalju, Dragica je bila prevodilac i novinarka kao i daktilografkinja.
Iako je svoj posao volela, nikad se nije pokajala što ga je zbog porodice napustila. ‘Znam šta me želite pitati: Da li sam zadovoljna životom u senci Čkaljinog sjaja, ili tačnije, životom za druge. A radila sam nekada, vrlo davno, kao spiker na radiju. I volela sam svoj posao. Ostavila sam ga radi svojih najbližih – bez žaljenja i kajanja. Sve sam investirala u svoju porodicu, podržavala supruga, podigla divnog sina, sada pomažem u podizanju unuka i pri tome sam imala puno sreće. Ne tvrdim da moj život može i treba da posluži kao recept, ali meni odgovara, a to je ipak najvažnije’, iskrena je bila supruga pokojnog Čkalje u intervjuu koji je dala pre nekoliko godina.
Smatraju ga jednim od najboljih glumaca na ovim prostorima
Kritičari ga smatraju jednim od najboljih, ako ne i najboljim glumcem ovih prostora. Pamte ga kao glumačkog virtuoza i čoveka koji je humorom ‘lečio dušu’. Pisale su tako Novosti o njegovom ogromnom talentu. Opterećivalo ga je, s druge strane, što nije mogao izaći na ulicu zbog velike popularnosti. Snimio je više od 90 filmova, a pred kraj života osećao se usamljenim. Naime, njegove voljene kolege polako su odlazile u večnost, a Čkaljin osmeh se gasio.
Čovek principa koji od njih nije odstupao ni pod koju cenu
Iako je otišao u nezahvalnoj materijalnoj situaciji, pritom razočaran okolnostima koje su pogodile Srbiju, Čkalju nisu zaboravili ni danas, njegov rad ostao je velika ostavština brojnim generacijama. Kada je glumac preminuo, njegov sin je medijima ispričao kako porodica dobija izraze saučešća iz svih država bivše Jugoslavije. Dokaz je to koliko su Petrovića cenili.
Osim nesumnjive glumačkog kvaliteta, bio je i čovek principa. Nije se libio da kritikuje ni državu ni Crkvu kada je shvatio da su izdali malog čoveka – koliko god ga koštalo. Uvek se, na kraju krajeva, ljudima i obraćao – izvlačeći ih iz često sumorne i teške realnosti, odvodeći u svet smeha.
