Nisam od onih žena koja je, kada je bila mala, zamišljala brak. Pogotovo nisam zamišljala sebe u venčanici ili sa nekim velom oko glave. Nikad mi to nije bilo interesantno. Čak me je i smaralo. Sa druge strane, na svadbe sam počela da volim da idem. Ne da sam pasionirani ljubitelj, ali je u redu. To su oni svečarski trenuci tipa karneval. Kako kaže Bahtin, ono što ima karakter univerzalne slobode. Bar ja to tako doživljavam.
Seksualnost, ljubav i brak
Kako stvari stoje, i dalje se seksualni i ljubavni razvoj mladih u većini zaršava brakom. E sad, da li ih je na to nagonilo društvo ili zaljubljenost koja sa sobom nosi težnju da se produži, pitanje je.
Postoji velika i opravdana sumnja u to da ljubavna „slava“ može da se očuva i u okviru institucije kakva je brak. Jer, veoma je retko i teško da intenzitet početnih ljubavnih osećanja ostane isti. Sjaj novog neminovno bledi. I obrnuto, osećanja sigurnosti, afektivne ispunjenosti i duboke povezanosti mogu, u najboljem slučaju, s’ vremenom da narastu ako je uspešno izgrađena istinska ljubav.
„Posesivna“ i „požrtvovana“ u isto vreme. Čak i ako fizički odnosi jenjavaju u intenzitetu, može da dođe do kompenzacije na konto produbljivanja i sublimiranja odnosa, što stvara vezu koja odoleva vremenu.
Pesnici i pisci nisu baš doprineli slavljenju trajne bračne ljubavi. Oni više vole drame, preokrete, žestinu strasti koja odudara od svakodnevice. U suštini, ono najlepše se i ne može opisati već samo osetiti.
Ljubav, deca i na kraju brak
Bračna ljubav može postati još bogatija i kroz dete. Ko se odluči na ovaj korak, ide ka konkretnom altruizmu tako što ljubav više nije zatvorena u samu sebe. Beba, istina, remeti sa svim žrtovanjem, mukom i materijalnim odricanjem, konvencionalnu šemu strasti, ali ona je deo istorije jedne ljubavi.
Ne svi, ali priličan broj ljudi oseća potrebu da svoj odnos sa voljenom osobom na neki način produži i da ujedini fizičku i telesnu ljubav u nečemu vidljivom. To malo stvorenje koje sadrži po nešto od oboje, daje posebnu boju odnosu.
Inače, naša čulnost predstavlja bezdan koji ništa ne može da zatvori. To je slično kao bogatstvo. Što smo bogatiji, time manje podnosimo da ne budemo još bogatiji. Potpuna sloboda i preterana seksualna rastrojenost, paradoksalno, mogu da dovedu do izgubljenosti i frustracije.
Ja sam ja, a ko si ti?
Neophodna jednakost između bračnih partnera, ne sme da prikrije fundamentalne razlike u ponašanju između dva pola, ma koji bili njihovi uzroci. Prirodni, stečeni, biološki ili kulturni. Pa ovako, muškarac je taj koji prilazi ženi i preduzima pri korak. Žena je ta koja se na da, beži i izaziva prikriveno. Na taj način, ona pokušava da pokaže svoju „vrednost“.
Potreba žene da bude voljena i željena nikako ne treba da se meša sa „grubom“ seksualnom potrebom. Takođe, vlada mišljenje da su seksualni apetiti muškaraca mnogo veći nego kod žena. Ali, ako pogledamo npr indijsku kulturu, fuzička ljubav je mnogo jača kod žena nego kod muškaraca (Kamasutra).
Dečaci i devojčice
Američke žene su seksualno zrele tek sa 26 godina, dok dečaci dostižu maksimum svoje „muškosti“ sa 16. To je jedan od razloga što devojke podležu prvom seksualnom iskustvu manje zbog same želje, a više zbog straha da ne igube voljenu osobu ili zbog trenda. Dečaci su uglavnom nestrpljivi i ne vode se emotivnim već telesnim, dok se devojčice plaše da neće biti u „trendu“. U tom raskoraku dolazi do toga da devojčice često budu povređene jer sam čin često ugasi mladićevu ljubav dok devojačku razbukta.
Ovi procesi stavljaju devojku u inferioran položaj utoliko što ona teži sigurnosti i trajnijoj vezi. U intimnim odnosima, žene su te koje čin doživljavaju mnogo intenzivnije jer njen potpuni čulni razvitak mnogo više zavisi od partnera. Za nju, čak i prolazna avantura može da ima ljubavni karakter dok je kod muškaraca to baš retkost.
Zbog kasnijeg seksualnog sazreanja, trajna bračna zajednica za ženu predstavlja dobar teren za postupno razviće, koji joj neka povremena veza ne pruža.
Šta daje legitimitet braku?
Lako nam se danas može učiniti da je žena glavni korisnik monogamnog i neraskidivog braka. Ali, da li je zaista tako?
Da li će brak biti kalitetan, zavisi od osnova na kojima je izgrađen. Ukloliko je ulog čista ljubav, on će opstati. Bilo koji drugi interes, deca ili materijalna sigirnost, ne mogu zameniti snagu emocija i razumevanja. Čak, ostajanje u bračnoj zajednici bez ljubavi, a zbog naslednika, može doneti više štete nego koristi. Neslaganje roditelja osakatiće senzibilnost i vitalnost dece. Učiniće ih preosetljivim i nespokojnim, nesrećnim. Zato je razvod bolji od prisilnog braka.
Ali, kao što samo papir nije dovoljan za uspešan brak, tako papir nije ni dokaz razdvajanja. Prestanak ili početno nepostojanje ljubavi je rastanak, razvod kroz papir je samo posledica i krajnja stanica. Jer, zakoniti brak je valjan samo ako zakonskom vezom spaja muškarca i ženu koji se vole i uvažavaju.
Da li je brak suvišan?
Kod životinja, za seksualnim nagonom sledi „bračni poriv“, čak i kod mužjaka, koji ostaje vezan za svoju partnerku onoliko koliko to zahteva potomstvo. Kod ljudskih bića, žena poseduje ono što se naziva „majčinskim instinktom“, ali je muškarac velikim delom izgubio svoje urođene očinske nastrojenosti.
Njemu su daleko potrebniji te bračne ceremonije, papiri, a naračito društveni pritisak inherentan ovoj instituciji. Tek tako muškarac na „kulturnom“ planu kompenzuje ono što je izgubio na planu instinkta. Ljudska bračna zajednica je tako mnogo manje produžetak, a više zamena životinjske koju je stvorila kultura i tako povratila muškarčeve oslabele nagone.
A, da li reagujete više po automatizmu ili autonomiji proverite ovde.
